Sa književnikom Bojanom Babićem razgovarali smo o njegovom novom romanu “Kako se jede nar” koji, nakon Partizanske knjige, izlazi i u švedskom Artisticumu

Razgovarala: Ivana Golijanin

Možemo li da počnemo sa pričom o Vašim ranim književnim iskustvima? Za kojeg autora/icu smatrate da je imao veliki uticaj na Vaš spisateljski život?

• Počeci su vezani pre svega za poeziju, Remboa, Lotreamona u Kišovom prevodu, Apolinera, Trakla, Bena, Mandeljštama, Hlebnjikova, pa Paunda, Eliota… I koliko god da sam dopuštao kasnijim čitanjima proze i poezije (od Gilgameša do Gonsala Tavareša, od Eneide do Jelinek Elfride – da bacim rimu) da utiču na moje stvaralaštvo, u svakoj mojoj knjizi može da se pronađe odjek avangarde, makar bio ironičan. Pa i u poslednjem romanu “Kako se jede nar”, junakinja u jednom snoviđenju pokušava da pročita pesmu iz knjige koju je sama iznedrila, ali umesto stihova savršene forme i značenja – kako ih ona, malograđanski, zamišlja – iz njenih usta izlaze nesuvisli slogovi. Ti slogovi su zapravo stihovi dadaističke pesme “Gadji beri bimba” Huga Bala.

Vaša posljednja knjiga, roman “Kako se jede nar” je uistinu zanimljivo djelo. Možete li da podijelite sa našim čitaocima nešto više o ovom romanu koji, nakon Partizanske knjige, izlazi i u švedskom Artisticumu?

• Roman “Kako se jede nar” nastao je kao svojevrsna nadgradnja i ujedno dekonstrukcija dobro poznate izreke “voditi ljubav rečima”. Pitao sam se, šta bi se desilo kada bi od takvog verbalnog seksualnog čina moglo da se zatrudni, kakvo bi bilo to “dete” koje bi došlo na svet, kako bi se roditelji, a kako svet, prema tom detetu odnosili.

Točak siromaštva, glad

• Vodeći me kroz lavirint te fantazmagorične priče, deluzivna junakinja me je stalno sudarala s realnošću i s temama kao što su nezaustavljivi točak siromaštva, glad, pozicija (sredovečne) žene u našem društvu, eskapizam, beskućništvo, intelektualna korumpiranost, trulež u korenu tradicionalnih institucija i njihovih manje formalnih alternativa, ali i neostvariva i ujedno neraskidiva ljubav između fikcije i stvarnosti.

”Kako se jede nar”, kao i Vaš roman “Ilegalni Parnas”, sadrži pisma, tačnije e-mailove koje glavna junakinja šalje svom sestriću Jovanu, čiji stil nimalo ne liči na tipični stil e-mail prepiske. Šta je to specifično, i prikladno za roman, što posjeduje ta forma?

• Uvek sam voleo da čitam prepiske, od onih intelektualno zahtevnijih, kao što je prepiska između Thomasa Manna i Theodora Adorna, do onih drugačijih, nenamenjenih objavljivanju, ljubavnih i povremeno banalnih u kojima se govori i o tome šta je ko kupio na pijaci ili šta je ko obukao na kakvom prijemu, poput pisama Gali Pola Elijara. Ono što mi pisma u fikciji dozvoljavaju jeste poigravanje između subjektivnog doživljaja sveta junaka i “objektivne” stvarnosti sveta književnog dela. Tako mogu da doziram informacije, da zavodim čitaoca na “pogrešan” put. Ujedno mi se dopadaju ti skokovi između profanog, svakodnevnog i emotivno kompleksnog kakvi mogu da se nađu samo u pismima.

Knjiga je podijeljena na pisma, mape i slike. Zašto baš ovakva organizacija glavne priče u romanu?

• To je delikatni ples utroje, stiskavac u kom učestvuju pouzdani pripovedač, nepouzdana pripovedačica i veštačka inteligencija. Jedna čitateljka mi je rekla kako je zbog takve organizacije čitala roman kao spisak za kupovinu. Kreneš do jednog rafa, zaneseš se, odeš dalje, a onda pogledaš spisak i vidiš da si nešto važno zaboravio, pa se vratiš. U slikama se, manje-više, čita isto ono što se nalazi u pismima, ali se posmatra iz druge perspektive, sa mapama je slično. Tako se postiže poliperspektivnost u službi kolažiranja priče, kao i izvesna ritmičnost karakteristična za lirski, poetski roman. Jednostavno ispričati priču od jedne do druge tačke u vremenu nije nešto što me privlači. Prineti krhotine priče, pomoći čitaocu da ih pokupi i sastavi po sopstvenim afinitetima i mogućnostima, to je možda najviše što pisac u ovom vremenu može da uradi.

I u romanu “Devojčice, budite dobre”, ali i u “Kako se jede nar”, fokusirate se na živote žena – i to onih koje su najslabije i najpodložnije manipulacijama. Marta je nesumnjivo takav lik, ali je u isto vrijeme i destruktivna žena. Je li to posljedica njene usamljenosti ili ludila? Ili možda oboje.

• I pored postojanja društvenih mehurova u kojima se stiče utisak da je ravnopravnost izborena, žene se i dalje doživljavaju kao većinska manjina. Pitanje je da li se i kojom brzinom neki pozitivni ishodi bitaka izvojevanih u javnom prostoru prenose u privatni prostor u kom se život zapravo odvija. To što je Marta žena, za nju je suštinski određujuće. Ne bi bila u situaciji u kojoj je da nije žena. Njena višedecenijska neplaćena nega oca ne bi se podrazumevala da nije žena. Uskraćenost formalnog i neformalnog obrazovanja bi bila manje verovatna da ona nije žena. Na kraju krajeva, ne bi mogla ni da “zatrudni” da nije žena. Slično je i sa protagonistkinjama omnibus-romana “Devojčice, budite dobre”. Situacija potpune odbačenosti, usamljenosti i bespomoćnosti u koju je Marta dovedena tera je u destruktivnost – u njenom ponašanju postoje i elementi rasizma, kič-elitizma, malograđanštine, agresivnosti, nacionalizma. Ali ona je ujedno i simpatična. Ona se iskupljuje. Spremni smo da joj oprostimo. Za kontekst koji ju je doveo do te tragične (auto)destruktivnosti (kontekst testosteronom zagnojenog kulturnog miljea) simpatija nema.

Zašto ste odabrali baš lik autsajderke Marte?

• Ono što me interesuje jeste da pokušam književnim objektivom da uhvatim trenutke osujećenja mojih likova, trenutke kad oni od živih osoba postaju senke. Manje mi je interesantan sam život marginalaca i autsajdera. Više me, u smislu književne obrade, uzbuđuje da, zajedno sa svojim junacima, krenem na putovanje ka krajnjoj margini. Kako se postaje beskućnik? Kako se postaje apsolutno sam? Kako se postaje bespomoćan? Ko su vodiči na tom putu? Ko postavlja putokaze? Ima li tu elemenata udruženog zločinačkog poduhvata? I tako dalje. Dakle, postajanje, pre nego bivanje.

Kako ste odlučili da počnete da pišete o književnom liku koji će odražavati i sliku nacionalne kulture, ali i sklonosti pojedinca da romantizira umjetnost u neslućenim razmjerama?

• Živeći ovde gde živim i pokušavajući da se bavim umetnošću, došao sam do zaključka da postoji svojevrsno vrzino kolo u kojem se naša društva vrte decenijama. Materijalno siromaštvo vodi ljude na marginu. Marginalci bivaju fascinirani tradicionalnom, patrijarhalnom, nacionalnom kulturom kao jedinom alternativom totalnom šundu. Opsesija takvim stvaralaštvom ih vraća u tačku odakle su krenuli – u siromaštvo i na marginu. U Martinom slučaju u ludilo. Ali i u svojevrsno iskupljenje na kraju priče.

Profesor Pavle Svilar je prikazan kao figura od velikog autoriteta za Martu? Kako njenim prosudbama nije baš uvijek za vjerovati – pitam Vas: Ko je prof. Svilar?

• Profesor Svilar je jedan od institucionalnih nosilaca sistema koji pokreće malopre pomenuto vrzino kolo materijalnog i duhovnog siromaštva koliko god njegova usta i njegovi tomovi bili puni priča o duhovnom bogatstvu. Njegova pozicija je pozicija autoriteta koja zapravo biva zloupotrebljena. On i takvi kao on su jedini koji su vajno srećni u blatu u kom žive, jer njihove su glave iznad površine. Ali to je samo zato što stoje na glavama Marti. Neki čitaoci smatraju da on ne postoji, kao i da se sudbonosni susret s njim nije ni dogodio, već da je sve to Martina deluzija. Drugi veruju da se nešto od toga ipak desilo. Ja uživam u različitim doživljajima ove knjige. Inače, za ovaj konkretan lik sam imao prototip u jednom profesoru Beogradskog univerziteta. Neću reći ko je u pitanju. Bolje da ga zamišljate, nego da ga guglate.

U romanu postoji scena u kojoj Marta nekontrolisano i mimo svih manira, jede nar. “Bilo me je sramota što ne mogu da smirim to životinjsko u sebi”, kazaće ona. Osim što zvuči lijepo, poetski i prikladno za naslov nekog umjetničkog djela ili ciklusa, da li je još nešto bilo presudno za naslov koji ste odabrali?

• Nar je voćka relativno retka kod nas i prilično skupa, nedostupna onima koji su primorani da vode računa o svakoj pari. Marta do njega dolazi tako što sačeka da se pijačni dan završi, pa isprosi poneki preostali polutruli komad od prodavca. Voli da ga jede fino, natenane, onako kako se on konzumira po noblesu, zrno po zrno, kašikom.

Ona postaje životinja

• Ali u trenutku strašne gladi (Marta je često gladna, vrlo gladna) ona postaje životinja, grize ga nemilice. Njegova krv se sliva niz njen vrat i grudi. Naslov postavlja pitanja o gladi i kulturi, o kamufliranim životinjama koje naizgled mirno sede na koncertima klasične muzike, na književnim večerima i otvaranjima izložbi. Bez namere da daje konačne odgovore.

Bojane, šta mislite o recentnoj regionalnoj književnoj sceni? Kakva je, sa Vaše tačke gledišta, situacija sa izdavaštvom, književnim nagradama, festivalima?

• O koleginicama spisateljicama i kolegama piscima, kao i o ostalim činiocima književnog života, sve najlepše.

Kakva je recepcija Vaše književnosti u Srbiji, ali i u regiji?

• Skromna, svedena na nekolicinu entuzijasta koji se mahom profesionalno bave književnošću. Čini mi se da se u poslednje vreme sve češće žalim na ovu temu, a naricati nad sopstvenom sudbinom je dosadno. Sama činjenica da imam gde da se žalim me donekle demantuje. Lepo je što se pojavljuju prevodi, kako u regionu tako i u svetu. Roman “Devojčice, budite dobre” objavljen je u Londonu još 2016. godine, a potpisan je i ugovor za kazaško izdanje. “Ilegalni Parnas” je preveden na makedonski. Trebalo bi uskoro da se pojavi i izdanje na engleskom. Nešto se ipak dešava.

Konačno, ako neko ko bude čitao ovaj razgovor poželi da sazna više o Vašem pisanju, odakle bi trebalo da počne? Što prvo da čita?

• Rekao bih da “Kako se jede nar” dobro sabira različite književne tendencije koje sam ispoljavao u prethodnim proznim i poetskim delima, i to radi na dovoljno prohodan način, tako da mogu slobodno da pokušaju sa tom knjigom.